Урош Предић – академски сликар, рођен у Орловату 07.12.1857. године. Детињство је провео у Орловату, где је и завршио основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. похађао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. године отишао на бечку сликарску академију.
Свој уметнички рад остваривао је у Београду и у другим местима Србије, а посебно у Војводини. Везу са родним Орловатом никад није прекидао.
Породица Уроша Предића 
Урош Предић у атељеу
Био је онакав какав је могао да буде син банатске равнице: широк као небо, плодан као њиве, и миран као Тамиш. Његове слике представљају највиши домет академског реализма у српском сликарству с краја XIX века.
Његова платна, савремени потези киста, складне боје и облика као да су извирали из родног Орловата одакле је црпео теме слушајући своје сељане, њихове приче, јадиковке, весеља, песме и легенде и био ,,живописац” онаквог каквог су они желели и имали представу о себи.
За живота оспораван због стила, али хваљен због техничке чистоте и израза, стварао је у времену интензивних промена у сликарству када стилови модерне стварају нове странице уметничког израза, не схватајући и не прихватајући их, премда је био познавалац свега новог, али сумњичав у односу на њихове вредности. Хваљен и преувеличаван од стране конзервативне критике и подржаван од необавештене публике како су говорили модернисти, оспаравајући његово дело у српском сликарству, говорећи да ће његове слике, његово дело, живети само за његовим временом и да ће попут најбаналније, невредне литературе бити заборављено већ после првог читања.
Но, још за живота сврстан је у великане српског сликарства. Са његовим делима, делима Паје Јовановића и Стеве Тодоровића академски реализам достиже највиши ниво.
Теме које је радио Предић су разнолике и крећу се од портретског сликарства преко историјских и црквених мотива, до композиција из свакодневног живота због којих је постао популаран и омиљен код народа.
Као портретиста Предић се доказао још као студент скренувши на себе пажњу платном ,,Моравкиња” и студијом дечије главе названом ,,Набурена девојчица”.
Теме историјске садржине и оне које су инспирисане народном поезијом, слике: “Босански бегунци”, “Старина Новак”, ”Срби око гуслара” и др. су рађене звучним колоритом, занатском беспрекорношћу, али и како појединачни критичари кажу без дубљег смисла, премда је очигледно да је у те радове унео сав свој таленат.
Средином осамдесетих година, боравећи у Орловату, Предића су почеле заокупљати теме из народног живота, на којима ће радити наредних неколико година. У том раздобљу Предићевог стварања настају чувена и позната дела: ”Деца код бунара”, ”Деца под дудом”, ”Банаћанин пред вратима адвоката”, ”Биће белаја”, ”Весела браћа, жалосна им мајка”, ”Сироче на мајчином гробу” и др. На свим наведеним радовима може се уочити изврсно познавање сликарског заната, развијени смисао за хумор, и благонаклоне поуке. Овим композицијама Предић, како је сам говорио, желео је да шиба грешке народа и да их насмејава, јер ће их на тај начин најбоље подучити.
Посебно ћемо се осврнути на период живота и уметничког стварања Уроша Предића названог војвођанским раздобљем. То раздобље је обухватало двадесетак година, праведно распоређених између два века. То је време пуне Предићеве уметничке зрелости. Већим делом, стално је настањен у Орловату где је радио пејзаже и студије из банатске сеоске свакодневнице.
Најзначајнији из тог времена му је иконостас цркве у Орловату и Бечеју, врхунско остварење у Предићевом црквеном сликарству што је представљало узор и образац за све његове потање радове у овој области која је стално присутна у његовом стваралаштву. Између осталог урадио је иконостас цркве у Перлезу, патријаски двор у Сремским Карловцима, Његошеву капелу на Ловћену и много других.
Црква у Орловату 
Иконостас у цркви у Орловату
За време боравка у Орловату и рада у Старом Бечеју, и осталим местима Војводине, Предић је урадио читав низ портрета познатих војвођанских личности богатијих слојева друштава. Тиме постаје званични портретиста војвођанског грађанства и клера.
До краја живота Урош Предић, већ жива легенада протеклог времена и уметности, живи у Београду. Ради и слика предано не напуштајући реалистичке воде, али без значајнијих остварења. Умро је 11.02.1953.год.у Београду, достојно испраћен од јавности.
Све до смрти Предић није прекидао везу са Орловатом. Колико је био привржен својим „драгим Орловаћанима“ потврђује и његова опорука из 1949.год. на основу које су његови посмртни остаци пренесени из Београда у Орловат и положени у породичну гробницу.
Једној мутног фебруарског дана дочекали су га Орловаћани на железничкој станици и последњи пут пронели кроз блатњаве сеоске улице. Људи су ћутке и с поштовањем поздрављали човека који је својом кичицом овековечио орловатске улице, куће, људе и нарави. На малом сеоском гробљу преко пруге налази се спомен плоча на којој пише да се ту за вечна времена наставнио велики уметник Урош Предић.